PESME O ČOVEKU POBEDNIKU (Recenzija knjige „Nebeski rukopis“ Snežane Čkojić)
Poeziju
svi pišu, osobito žene. Njihovo, po mnogo čemu neprivlačno „žensko
pismo“, najčešće ne zaslužuje seriozniji pristup kritike. Izuzimajući
desetak žena-pesnika (Dara Sekulić, Darinka Jevrić, Darinka Vučinić,
Milena Jovović, Ljubica Miletić, Mirjana Stefanović, Radmila Lazić,
Ljubica Arsić, Ljubica Rajkić, Milena Marković…), ostatak ne privlači
veću pažnju kritičara, niti nalazi mesto u književnoj istoriji. U tom
„ostatku“, tek poneka ponekim stihom, ili pesmom, „blesne“, a potom
„potamni sjaj“ nedosledno izvedenim postupkom, ne uspevajući da
profiliše svoje pevanje kao „jednu knjigu“.
Valjevka Snežana Čkojić
ima potencijal koji bi mogao da joj donese izlazak iz „ostatka“, ukoliko
nastavi pevanje započeto trećom knjigom pesama. „Nebeski rukopis“ je
knjiga odmakle pesničke mladosti, ali dovoljno promišljena da najavi
„profilisanje“ evidentnog pesničkog dara. Ne baveći se eksperimentalnim
modeliranjem, knjiga je strukturno organizovana kao jedinstven rukopis,
tematski usmerena na večnu poetičku matricu, a izražajno (formom i
jezikom, pre svega) opredmećena kao svesno oblikovani model. Uspela je
ova pesnikinja da kroz celu knjigu provuče lirsku liniju koja, u prvom, a
naročito u drugom delu, dobija naglašeni misaoni ton.
U prvom delu (I) su pesme o
strahu od pisanja, o tamnini koja prepokriva svet, o prosvetljavanju
puta kroz život, neostvarenoj lepoti, otkrivanju smisla besmrtnosti, o
prevari sumornog života u dvehiljaditim godinama, o pisanju, trajanju,
uzvišenom plamenu bića, o pesnicima koji se trude da „poprave svetlo
belih Eona“, pa i o „udivljenju pisanjem“.
Drugi deo (II) sa znatno
više rafiniranosti i refleksivnosti pokušava da pronikne u obmanjujući
smisao bajke, koja, neretko, pada pred realnom težinom stvarnosti u
kojoj samo bespoštedna borba sa namnoženim silama zla može doneti uzlet u
visine života i stvaranja.
Pesmama iz drugog dela
Snežana Čkojić nastoji da odneguje mentalitet pobednika kao jedini
smisleni izbor. Kako razvija tezu o pobedničkoj prirodi čoveka?
Smisao takvog nastojanja najavljuje već prva pesma „Zelena“,
stihovima: „… groznog li vremena što bajke čini smešnim“, ili, „gubiće
se cipelice i jesti slatke jabuke, / i prinčevi neće biti konji već oni
pravi, / što oživljavaju poljupcima“. Nije, naravno,reč o onom poznatom
stereotipu „i živeli su srećno do kraja života“, već o „oživljavanju“
za borbu sa silama vremena koje ne daju nikome spokoja. U toj borbi ima i
poraza i pobeda, ali, čovekov bilans trebalo bi da bude, prevashodno,
pobednički. To odmah podrazumeva da je neophodno razumeti „alhemiju
života“ i dosegnuti „misao Vode“ („Siva Voda“).
U tom duhu, pesma „Svet“
postavlja važno pitanje: „Da li je sreća u tome da se ne pati / zbog
teških vremena, suludih umetnika / propuštenih prilika, / propasti
nadarenih, / i promašenih života“, ili u tome da „svako sebi iskuje svet
u koji će da ode, / isključi se iz nevremena“? Stih po stih, stižemo i
do krunskih pitanja: Da li će se, u tom slučaju, „nešto promeniti“; da
li će „nestati i ovog sveta“; postoji li „izbor promene / i nada za
popravku nepopravljivog“?
Značenja pesama umnožava to
što pitanja ostaju otvorena, pesnički neodgonetnuta. Samo stih „sat
otkucava sutra“ ima značenje približeno odgonetki; sve ostalo je magija
poezije. Nastavlja se, dakle, život kakav jeste, „moć preobražaja“
postaje samo moć pesme(pesma „Otrov“). Java je „postala duboka“, pa
pesnikinja svoju tezu o promenama artikuliše kao tezu o potrebi promene
„opustošenih osećanja“ („Govorniku“), nastojeći da sagleda sebe
(čoveka!) stihovima: „Vrata iza ogledala / otvaraju se sopstvenim
odrazom“(“Vrata“). To su „vrata“ iza kojih su „ogledala / mogućnosti za
otvaranje novih prostora“.
U ovom delu knjige ima i
pesama koje na ironičan način razvejavaju sumnju u mogućnost
prekoračenja praga neuspešnosti, podgrevajući nadu u stvarno
„proglašenje pobednika“, bez obzira što „masa“ ume da „popljuje“ i
pobednika „blagosilja kamenicama“ („A mislio si da nećeš nikad“).
Za razvijanje „teze o
pobedniku“ vrlo je bitno i saznanje da „više nisu drugi bolji“, jer,
„velika umetnost je za velikog čoveka, / jedina je misija popeti se /
stepenicama sa sjajnim nogama.“ A dotle je važno biti ne samo
„samokritičan“, negi imati dovoljno i samopouzdanja, nadati se. Samo se
nadanjem može stvarati i pobediti. U tom smislu posebno je aktuelna
pesma „Platno“, ne samo kao jedna od najliričnijih i najpročišćenijih,
nego i izrazom najprivlačnija. Njome pesnikinja traži siguran oslonac:
„Učvrsti mi noge za zemlju
da se ne pomerim, da se ne okrenem“.
Kao istinski lirski
besednik, oslonac nalazi u muškarcu, i to u njegovoj „pahulji koja
greje“, u snazi koja može da „zadrži kormilo“, jer, moglo bi da
„podivlja“, pa da se „prevrnu brodovi, i slomije se sve što se nađe
ispred“(parafraza stihova).
Pesnikinja povremeno nalazi
uporište za svoju misao i u staroiranskoj religiji i nordijskoj
mitologiji. Priziva staroiranski mit o „Večnom suncu“ (Sol Aeternus –
božanstvo) da bi učvrstila uverenje o prolaznosti tegoba i patnji našeg
veka i našla mir u „molitvi za mirno plutanje kroz noć“. Uverena, kao i
božanstvo, da „vreme leči sve rane“, nalazi funkcionalne stihove:
„Nismo li satkani od Sunca
da se zagrejemo i delom od Vode
da se isplačemo?“.
(„Aion“)
Reči „Sunca“ i „Vode“ piše
velikim slovom ne bi li nas i tako ubedila da potpuno, bez ostatka,
prihvata staroiransku religijsku mudrost.
Nordijski mit o mudrosti
otelovljuje likom Boga Odina, (vrhovnog Boga mudrosti poezije i magije).
Njega ugrađuje u stihove pesme „Heroj“, kojom dosta promišljeno
obznanjuje svest o značaju poetičke „rasprave“. Usvojenje ovog mita
potvrđuje da je pesnikinja stigla do samospoznaje nemoći pesme da bilo
šta saopšti bez iskustva vremena, odnosno, bez religije i mitova. Tek
uz njihovu pomoć može da se dopre do produbljenog smisla i poruke.
Drugi prizvani nordijski mit
takođe je vezan za Boga Odina, samo što, u ovom mitu, Odin vodi
neprestanu bitku protiv zlog Lokija za spasenje sveta(pesma „Počelo je
(Ragnarok“). Ta je pesma poetička varijacija osnovnog motiva cele
knjige: borbe zla i dobra. Uprkos svim spoznajama o kataklizmatičnosti
vremena, pesnikinja je na strani Boga Odina. Spas sveta je jedini izlaz
za čovečanstvo. Ova je pesma istovremeno i mali esej o poeziji i njenoj
funkciji u vremenu, pev koji svetli „Zlatnim Suncem“, odagnava sumorne
oblake i misli o mogućoj apokalipsi.
Najviše poetičkog optimizma nalazimo u pesmi „Lotos“:
„A kad procvetamo
mirisom hiljadu lotosa
biće to proleće,
proleće veka i osmeha“.
„Lotos“ je pesma najizrazitijeg
poetičkog trijumfa nad apokaliptičnim osećanjem sveta koje, mestimično,
prožima ovu knjigu. I trijumfa „pobede“, kao najpoželjnijeg ishoda
svake borbe. „Pobeda“ je lajt-motiv koji se, kao lirska nit, provlači
kroz celu knjigu.
Treći deo (III) „Nebeskog
rukopisa“, koji u mnogo čemu jeste „nebeski“, donosi pesme ljubavne i
porodične, kao logičan nastavak prethodnih „pobedničkih“ asocijacija i
meditacija. Ljubav se javlja u punoj platonskoj i čulnoj snazi, kao
platonska mora i kao čulna senzacija. I ovde se ljubav obznanjuje kao
temelj sveta, početak i dokaz bliskosti, kao škrinja puna snova,
vilinskih priča, poljubaca i spajanja, kao potvrda „nestvarnog trenutka“
u odnosu na vreme u kome živimo, preopterećeni svakojakim
razočaranjima.
Moglo bi se pomisliti pri
prvom čitanju da se pesnikinja potpuno predaje ljubavi kao emotivnom
stanju duše i tela. To, međutim, nije tako. Uzimajući sve u obzir,
pesnikinja naznačuje da uz ljubav ide puno „obazrivosti, strpljenja
šamana“(opet asocijacija na religiju kao molitvenu formu života). To je
neophodno da ne bi, uz bezbroj „Svetih poljubaca“ i „snažnih zagrljaja“,
bilo i ljubomore, pogrešnih reči, laži, izneverenih nadanja,
„srebrnastih suza“…
Ovom pesničkom krugu
pripadaju i pesme o porodičnoj ljubavi (prema roditeljima – „ljubav
jedna vesela / nesvesna i sigurna“).
Knjigu zatvara jedna od
boljih pesama („Valhala za pesnika“) kojom nas ova promišljena
pesnikinja vraća na početak rasprave o neophodnosti poezije i umetnosti
uopšte, kao mudre tvorevine, za koju su „krivi“ baš oni – umetnici.
Ljudi od dara i umeća. Jedino nije posve poetički obrazloženo zašto je
poeziju proglasila formom za „odbegle duše“, kad je posve jasno da je
poezija pribežište, osim za emocije i misao, i za mnoštvo
estetičko-etičkih pobuda.
Knjiga pesama „Nebeski
rukopis“ neće naći samo svoje čitaoce, nego i svoje kritičare. Podrška
je zaslužena vrednostima poetičkog diskursa.
Ljubomir Ćorilić, 2013.
Milan Đurašinović „Svitanje u Midgardu“ 2009.
Već na startu, zbirkom pesama „Duša hodi kroz vetar“ 2007, Snežana Čkojić
najavila se kao talenat s kojim treba računati. Odmah je obeležila tematiku i
postavila mrežu neprikosnovenih svojih motiva. Bilo je očigledno da se pojavila debitanktinja koja mora
postati ime u našoj poeziji.
Predviđanja su se obistinila. Došla je nova zbirka pesama Snežane Čkojić
„Svitanje u Midgardu“ 2009. godine. Pesnikinja u njoj demonstrira onu pravu
zrelost u smislu da slobodnom kreacijom
poveže dijametralno suprotne motive koji pesnikinju dovode do poetskog izraza.
Ona ovde demonstrira svoju vokaciju i autorski identitet.
Knjiga „Svitanje u Midgardu“ se otvara pesmom „Ustaj!“ To je kratka pesma od
pet stihova koja ima indikativnu
vrednost. Pesma u biti sadrži dimenziju značenja i metafizičku dimenziju. Glasi
: „Svanulo je oko dana, ustaj da kažeš: “Evo me svete /
Ustaj jer ako zalutaš u noći / Niko te neće čuti, kad jednom / Duboko za svagda legneš!“ U figuri „oko dana“
sugeriše se svetlost prvog
dana postanja. Potencirano je načelo, zatim ritmičko-melodijska linija pevanja,
osamostaljena i korektno izvedena. Onda dolazi opomena i strepnja od noći i
nestanka. Metafizička pozicija svetlosti prema konačnoj sudbini, u kojoj,
kako se kaže, „Niko te neće čuti, kad
zauvek jednom, Duboko za svagda legneš“.
Sledeća pesma „Uvertira“ govori o pesnikinji koja sumnja da
peva u eter. Pre je to, kaže se, rat violina, urlici, dok junakinja govori o
rađanju istine „o svakom maslačku što
sanja zrenje i sprema se za put u visine...“ zatim sledi definicija
metafizičkog prostora rečena stihom „prostor
je iluzija dalekovidih“. Zatim epiloški distih, koji glasi „moja duša je uz zbunjene maslačke hodila
kroz (v)etar...“ Kraj lepe pesme ju uvodi u avanturu bez izgleda za povratak. Tako da zbunjuje maslačke. „Uvertiru“
je mnogo lakše i ubedljivije napisati nego pročitati kako treba.
Zatim još jedna programska pesma „Poetska tišina“. Govori o najstarijoj pesmi
kojoj se ne može razumeti jezik. Pesma prvotne reči, odvajanja od tela, najvišeg zakona pesnika
o kreativnoj slobodi. „Udahnuta... u
poetskoj tišini sna“, kaže se na kraju pesme. Pesnikinja je opet zauzeta
jednim načelom. Bavi se rečju, najstarijom temom u ovoj ljudskoj vrsti. Onim
što je večno, pa i transcendira prema tišini kao opozit pesme i pojedinačne
reči. Hod lirske junakinje kroz vetar i vazduh skreće pažnju na pesnikinjine
snove u drugim svetovima. Njen hod kroz vetar sve je manje od ovog sveta. Zato
je fantazmagoričan, donekle
nepojaman i fascinantan, skoro kao život u nekom novom svetu.
U pesnikinjinim stihovima hvata se nepostojana slika njene nadstavrnosti. U
njenoj nadstvarnosti egzistira božanstvena lirska junakinja. U lirskoj
avanturistkinji prepoznaje
se čudestvena strast prema takođe bizarnim oblicima života. Stanje kreirane
stvarnosti nema svoj fizički svet. Ono, reklo bi se, traje koliko magnovenje
koje treba uhvatiti dok se hoda kroz vetar i etar. Pesnikinja zahteva samo
jednu stvar od svojih mogućih čitalaca. Da uhvate trenutak i fascinaciju.
Umesno sasvim mogla bi da se lako parafrazira karakterizacija lika Branislava Petronijevića koga portretiše
Radovan Beli Marković u novoj prozi. Naime, naša pesnikinja je transcedentalnih
svetova izvanredna poslanica, u tmurnoj ovdašnjosti bez agremana; Snežana
Čkojić u ovoj knjizi poezije otvara i zatvara zagradu trenutka u večnosti.
Izlaže sliku neke druge idejske stvarnosti i fiksira ju oštrim refleksijama.
Njeno pesničko mišljenje doživljava se poput bumeranga. Postoji i utiče na
čitaoca na način povratnog delovanja. Dejstva koje ispunjava pogled na svet i
svet njemu samom.
„Predugo stojim kao čvor, Na
problematičnom goblenu okruženja, Kao smetnja i strah u mislima pobožnih.
Nepoželjni rušitelj ružnih fasada?“ čitamo na početku pesme „Predugo“, što
pozicionira pesnikinju u odnosu na svakodnevni svet i život u njemu. Pre toga
pesnikinja Snežana Čkojić spominje pesmu stepskih vukova, život u Tao majci,
prvog zubatog vrabca, tibetansku promrzlinu i toplotu, Kemadero u Sevilji gde
je inkvizicija spaljivala jeretike, mitove i motive nordijske mitologije, i,
potom kaže: „Mene su zaobilazili ljudi, a
tebe godine, Pesniče, ko je ostao lepši?“, naime, do „Pesme leda i vatre“ u svitanjima u Midgardu, gde govori:“Jutro je obojilo u belo celu dvoranu, tela
poprimila boju truleži; izjedene, spavaju oko zaklanog teleta bez trbuha i
očiju“. S napomenom da je Midgard u nordijskoj mitologiji u stvari svet
ljudi. Bila bi uvreda za inteligenciju čitalaca kad bi čovek hteo da ističe
ponaosob svaku od navedenih pesnikinjinih slika i misli kojima je isprovocirala
osećanja istih čitalaca. Sve su te slike tako jasne, a misli razgovetne, i
jedne i druge duboko proosećane i konačno stavljene na papir.
Glavno je pitanje u čemu je poezija Snežane Čkojić originalna. Nedvosmisleno
zato što je iskrena. Ne u značenju da je do kraja intimizirana i ispovedna.
Iskrena je pošto se ispisuje sa razlogom. Ona ima u sebi elemente zadatog
života i elemente novoga života. Ona je Vita nuova za našu pesnikinju.
Za nju je nova stvarnost najčudnovatija
od svega na svetu. Ne može da se iskaže dok joj se ne podredi sve što se ima.
Pesnikinja svedoči da poeziju stiče tek pošto je izgubila skepsu. Ona pokazije
snagu da prevaziđe konflikte sa sobom i na poetski način širi svoj filozofski
horizont. Ujedno intenzivira do kristalne mere lična osećanja i plastično ih
izražava pesmom.
Pesnički postupak Snežane Čkojić ogleda se u hvatanju neodređenog oblika unutar
buduće pesme. To je neka vrsta arhipelaga što će kasnije postati struktura
poetske tvorevine. Ona unapred fiksira završetak i pretpostavlja početak, ali
ne i sadržinu koja će se naći između tih dveju destinacija. To je postepeno
otkrivanje sadržaja dok su još nadahnuća pro ruci. Pesnikinja retko interveniše
na razvoju dela. I to je ključni argument u prilog originalnosti njenog
stvaranja i stvaralaštva. Ona se ne povodi narcisodnošću mišljenja koje je,
kako kaže Borhes, nevažnije nego što mislimo. Njeni stihovi idu u dva pravca. U
jednom da iznesu određene okolnosti, zatim da nas fasciniraju poput prirodne pojave.
Snežana Čkojić ne zagovara posebnu estetiku. Naprotiv, pesnikinja se kloni
potencijalnih ograničenja bilo kakve teorije. I u tome leži, između ostalog,
njena originalnost.
Njeni stihovi nisu zagrcnuti, ali nisu ni raspričani do kreativne
neodgovornosti. Na martinski način dolaze srećno do dobro nađene reči i
izražavaju egzistencijalnu poziciju lirske junakinje u svojevrsnom opštem
interregnumu. Njena poezija je intenzivna i posvećenička, dramatična,
preciozna, britka; epifanijski uznesena i otkrivalački snažna. U svakom slučaju
radi se o talentovanoj pesnikinji i pesnikinji od retke inspiracije koja ima
lepu pesničku budućnost kojom će, nadajmo se, dobro upravljati.
Milan Đurašinović
Valjevo, 2010.
Dragana Džajević: Samoprevladavanje
sa sajta www.prozaonline.com
Poetski prostori kroz koje
se kreće Snežana Čkojić, višedimenzionalni i mnogoznačni, ne podnose
isključivosti i simplifikacije, i na tematskom, i na stilskom nivou. Nekome će
se činiti da ti prostori stoje na granici moćne imaginacije, nekome kao intimna
ispovest čoveka koji vapi za svetlom. Dok se tako stvarnost rastače u san i
natrag, pesnikinja peva istini, u težnji da se ona ne rasprši u iluzornu utehu.
Onda sekantnim rečenicama prostore popunjava tišinom. A tišina lepo govori
onome ko razume.
Nekonvencionalni stih i
različita ritmika, kao i često apostrofiranje (v)etra, čine ovu poeziju punom
poleta i pokreta. (“Sve teži u visine“)… Kroz
mitske aluzije, kao središta autorkine osobene energije kojom nas zapljuskuje,
izraženo je shvatanje o borbi između apsolutivizma i slobode, nihilizma i
vrednosti, prozaičnosti i racionalnosti. ‘’Ruke
guraju zid’’ misao koja pesnički odslikava ustreptalost ljudske prirode i
strasnu težnju ka slobodi. Ima dosta pesničke skepse i kolebanja, uz osudu
iluzija i nametnutih etičkih okvira, koje čoveka drže u neznanju i vređaju njegovu
uzvišenu egzistenciju.
Jezik Snežane Čkojić, u
svakoj od pesama iz zbirke, dobija različite stepene konkretizacije, energije i
jačine emocija. Poetske deskripcije i simboli su dovitljivi i upečatljivi, i neposredni
su izraz jedne stvarne misaonosti i doživljenosti.
Ovu poeziju treba
‘’čitati’’. Jer primese ironije i neobičnih, hermetičkih metafora, pri čitanju
svake pesme ponaosob, zahtevaju iznalaženje specifičnog koda, po kome će se
protumačiti poenta. ‘’Moje stvaranje stvarnosti’’, kaže i sama autorka. Time
već pruža ključ: Nema egzaktnog određenja, svako mora pronaći smisao i odgovore
na večne upitanosti.
Ono što se prvo zapaža u ovoj zbirci, što se nameće i samim naslovom, je
izrazita nadahnutost nordijskom mitologijom.
Daljim čitanjem, uočava se
da ovu poeziju karakteriše uticaj prometejske snage poetske filozofije F.Ničea,
kao i duhovna, mistična tematika H. Hesea‘’U
prirodi sve teži da se izjednači!?’’ Stihovi Snežane Čkojić vode nas kroz
metafizičke prostore, dalje od viđenog, bez zanemarivanja stalne koegzistencije
sa svetom ljudi i života u skladu sa prirodom.
Svitanje, zora, svetlost,
sijaju kroz ove stihove kao simboli rađanja smislenosti. Most (Bifrost) kojim
je Snežana krenula, za osvitom nove ideje i lepšeg sveta ljudi, nije lak ni malo.
Put spiritualnog potvrđenja, donekle utopijski shvaćen, donosi nemirne igre
svesti i podsvesti na živim spalištima naših ideala. Ali, postoji nada da se
preći može (‘’Održavam vedrinu’’). Samo ako se taj optimizam govori svome srcu,
a ne ljudima.
Нема коментара:
Постави коментар