Poezija Snežane Čkojić. Dobrodošli!

Recenzije




PESME O ČOVEKU POBEDNIKU (Recenzija knjige „Nebeski rukopis“ Snežane Čkojić)

nebeski rukopisPoeziju svi pišu, osobito žene. Njihovo, po mnogo čemu neprivlačno „žensko pismo“, najčešće ne zaslužuje seriozniji pristup kritike. Izuzimajući desetak žena-pesnika (Dara Sekulić, Darinka Jevrić, Darinka Vučinić, Milena Jovović, Ljubica Miletić, Mirjana Stefanović, Radmila Lazić, Ljubica Arsić, Ljubica Rajkić, Milena Marković…),  ostatak ne privlači veću pažnju kritičara, niti nalazi mesto u književnoj istoriji. U tom „ostatku“, tek poneka ponekim stihom, ili pesmom, „blesne“, a potom „potamni sjaj“ nedosledno izvedenim postupkom, ne uspevajući da profiliše svoje pevanje kao „jednu knjigu“.
          Valjevka Snežana Čkojić ima potencijal koji bi mogao da joj donese izlazak iz „ostatka“, ukoliko nastavi pevanje započeto trećom knjigom pesama. „Nebeski rukopis“ je knjiga odmakle pesničke mladosti, ali dovoljno promišljena da najavi „profilisanje“ evidentnog pesničkog dara. Ne baveći se eksperimentalnim modeliranjem, knjiga je strukturno organizovana kao jedinstven rukopis, tematski usmerena na večnu poetičku matricu, a izražajno (formom i jezikom, pre svega) opredmećena kao svesno oblikovani model. Uspela je ova pesnikinja da kroz celu knjigu provuče lirsku liniju koja, u prvom, a naročito u drugom delu, dobija naglašeni misaoni ton.
          U prvom delu (I) su pesme o strahu od pisanja, o tamnini koja prepokriva svet, o prosvetljavanju puta kroz život, neostvarenoj lepoti, otkrivanju smisla besmrtnosti, o prevari sumornog života u dvehiljaditim godinama, o pisanju, trajanju, uzvišenom plamenu bića, o pesnicima koji se trude da „poprave svetlo belih Eona“, pa i o „udivljenju pisanjem“.
          Drugi deo (II) sa znatno više rafiniranosti i refleksivnosti pokušava da pronikne u obmanjujući smisao bajke, koja, neretko, pada pred realnom težinom stvarnosti u kojoj samo bespoštedna borba sa namnoženim silama zla može doneti uzlet u visine života i stvaranja.
          Pesmama iz drugog dela Snežana Čkojić nastoji da odneguje mentalitet pobednika kao jedini smisleni izbor. Kako razvija tezu o pobedničkoj prirodi čoveka?            Smisao takvog nastojanja najavljuje već prva pesma „Zelena“, stihovima: „… groznog li vremena što bajke čini smešnim“, ili, „gubiće se cipelice i jesti slatke jabuke, / i prinčevi neće biti konji već oni pravi, / što oživljavaju poljupcima“. Nije, naravno,reč o onom poznatom stereotipu „i živeli su srećno do kraja života“, već  o „oživljavanju“ za borbu sa silama vremena koje ne daju nikome spokoja. U toj borbi ima i poraza i pobeda, ali, čovekov bilans trebalo bi da bude, prevashodno, pobednički. To odmah podrazumeva da je neophodno razumeti „alhemiju života“ i dosegnuti „misao Vode“ („Siva Voda“).
         U tom duhu, pesma „Svet“ postavlja važno pitanje: „Da li je sreća u tome da se ne pati / zbog teških vremena, suludih umetnika / propuštenih prilika, / propasti nadarenih, / i promašenih života“, ili u tome da „svako sebi iskuje svet u koji će da ode, / isključi se iz nevremena“? Stih po stih, stižemo i do krunskih pitanja: Da li će se, u tom slučaju, „nešto promeniti“; da li će „nestati i ovog sveta“; postoji li „izbor promene / i nada za popravku nepopravljivog“?
        Značenja pesama umnožava to što pitanja ostaju otvorena, pesnički neodgonetnuta. Samo stih „sat otkucava sutra“ ima značenje približeno odgonetki; sve ostalo je magija poezije. Nastavlja se, dakle, život kakav jeste, „moć preobražaja“ postaje samo moć pesme(pesma „Otrov“). Java je „postala  duboka“, pa pesnikinja svoju tezu o promenama artikuliše kao tezu o potrebi promene „opustošenih osećanja“ („Govorniku“), nastojeći da sagleda sebe (čoveka!) stihovima: „Vrata iza ogledala / otvaraju se sopstvenim odrazom“(“Vrata“). To su „vrata“ iza kojih su „ogledala / mogućnosti za otvaranje novih prostora“.
       U ovom delu knjige ima i pesama koje na ironičan način razvejavaju sumnju u mogućnost prekoračenja praga neuspešnosti, podgrevajući nadu u stvarno „proglašenje pobednika“, bez obzira što „masa“ ume da „popljuje“ i pobednika „blagosilja kamenicama“ („A mislio si da nećeš nikad“).
       Za razvijanje „teze o pobedniku“ vrlo je bitno i saznanje da „više nisu drugi bolji“, jer, „velika umetnost je za velikog čoveka, / jedina je misija popeti se  / stepenicama sa sjajnim nogama.“ A dotle je važno biti ne samo „samokritičan“, negi imati dovoljno i samopouzdanja, nadati se. Samo se nadanjem može stvarati i pobediti. U tom smislu posebno je aktuelna pesma „Platno“, ne samo kao jedna od najliričnijih  i najpročišćenijih, nego i izrazom najprivlačnija. Njome pesnikinja traži siguran oslonac:
        „Učvrsti mi noge za zemlju
         da se ne pomerim, da se ne okrenem“.
        Kao istinski lirski besednik, oslonac nalazi  u muškarcu, i to u njegovoj „pahulji koja greje“, u snazi koja može da „zadrži kormilo“, jer, moglo bi da „podivlja“, pa da se „prevrnu brodovi, i  slomije se sve  što se nađe ispred“(parafraza stihova).
         Pesnikinja povremeno nalazi uporište za svoju misao i u staroiranskoj religiji i nordijskoj mitologiji. Priziva staroiranski mit o „Večnom suncu“ (Sol Aeternus – božanstvo) da bi učvrstila uverenje o prolaznosti tegoba i patnji našeg veka i našla mir u „molitvi za mirno plutanje kroz noć“. Uverena, kao i božanstvo, da „vreme leči sve rane“, nalazi funkcionalne stihove:
        „Nismo li satkani od Sunca
         da se zagrejemo i delom od Vode
         da se isplačemo?“.
          („Aion“)
         Reči „Sunca“ i „Vode“ piše velikim slovom ne bi li nas i tako ubedila da potpuno, bez ostatka, prihvata staroiransku religijsku mudrost.
         Nordijski mit o mudrosti otelovljuje likom Boga Odina, (vrhovnog Boga mudrosti poezije i magije). Njega ugrađuje u stihove pesme  „Heroj“, kojom dosta promišljeno obznanjuje svest o značaju poetičke „rasprave“. Usvojenje ovog mita potvrđuje da je pesnikinja stigla do samospoznaje nemoći pesme da bilo šta saopšti bez iskustva vremena, odnosno, bez religije i mitova.  Tek uz njihovu pomoć može da se dopre do produbljenog smisla i poruke.
        Drugi prizvani nordijski mit takođe je vezan za Boga Odina, samo što, u ovom mitu, Odin vodi neprestanu bitku protiv zlog Lokija za spasenje sveta(pesma „Počelo je (Ragnarok“).  Ta je pesma poetička varijacija osnovnog motiva cele knjige: borbe zla i dobra. Uprkos svim spoznajama o kataklizmatičnosti vremena,  pesnikinja je na strani Boga Odina. Spas sveta je jedini izlaz za čovečanstvo. Ova je pesma istovremeno i mali esej o poeziji i njenoj funkciji u vremenu, pev koji svetli „Zlatnim Suncem“, odagnava sumorne oblake i misli o mogućoj apokalipsi.
       Najviše poetičkog optimizma nalazimo u pesmi „Lotos“:
      „A kad procvetamo
       mirisom hiljadu lotosa
       biće to proleće,
       proleće veka i osmeha“.
     „Lotos“ je pesma najizrazitijeg poetičkog trijumfa nad apokaliptičnim osećanjem sveta koje, mestimično, prožima ovu knjigu. I trijumfa „pobede“, kao najpoželjnijeg ishoda svake borbe. „Pobeda“ je lajt-motiv koji se, kao lirska nit, provlači kroz celu knjigu.
       Treći deo (III) „Nebeskog rukopisa“, koji u mnogo čemu jeste „nebeski“, donosi pesme ljubavne i porodične, kao logičan nastavak prethodnih „pobedničkih“ asocijacija i meditacija. Ljubav se javlja u punoj platonskoj i čulnoj snazi, kao platonska mora i kao čulna senzacija. I ovde se ljubav obznanjuje kao temelj sveta, početak i dokaz bliskosti, kao škrinja puna snova, vilinskih priča, poljubaca i spajanja, kao potvrda „nestvarnog trenutka“ u odnosu na vreme u kome živimo, preopterećeni svakojakim razočaranjima.
       Moglo bi se pomisliti pri prvom čitanju da se pesnikinja potpuno predaje ljubavi kao emotivnom stanju duše i tela. To, međutim, nije tako. Uzimajući sve u obzir, pesnikinja naznačuje da uz ljubav ide puno „obazrivosti, strpljenja šamana“(opet asocijacija na religiju kao molitvenu formu života). To je neophodno da ne bi, uz bezbroj „Svetih poljubaca“ i „snažnih zagrljaja“, bilo i ljubomore, pogrešnih reči, laži, izneverenih nadanja, „srebrnastih suza“…
       Ovom pesničkom krugu pripadaju i pesme o porodičnoj ljubavi (prema roditeljima – „ljubav jedna vesela / nesvesna i sigurna“).
        Knjigu zatvara jedna od boljih pesama („Valhala za pesnika“) kojom nas ova promišljena pesnikinja vraća na početak rasprave o neophodnosti poezije i umetnosti uopšte, kao mudre tvorevine, za koju su „krivi“  baš oni – umetnici. Ljudi od dara i umeća. Jedino nije posve poetički obrazloženo zašto je poeziju proglasila formom za „odbegle duše“, kad je posve jasno da je poezija pribežište, osim za  emocije i misao,  i  za mnoštvo estetičko-etičkih pobuda.
       Knjiga pesama  „Nebeski rukopis“ neće naći samo svoje čitaoce, nego i svoje kritičare. Podrška je zaslužena vrednostima poetičkog diskursa.

Ljubomir Ćorilić, 2013.





Milan Đurašinović „Svitanje u Midgardu“ 2009.

           
            Već na startu, zbirkom pesama „Duša hodi kroz vetar“ 2007, Snežana Čkojić najavila se kao talenat s kojim treba računati. Odmah je obeležila tematiku i postavila mrežu neprikosnovenih svojih motiva. Bilo je očigledno da se pojavila debitanktinja koja mora postati ime u našoj poeziji.
            Predviđanja su se obistinila. Došla je nova zbirka pesama Snežane Čkojić „Svitanje u Midgardu“ 2009. godine. Pesnikinja u njoj demonstrira onu pravu zrelost u smislu da slobodnom kreacijom poveže dijametralno suprotne motive koji pesnikinju dovode do poetskog izraza. Ona ovde demonstrira svoju vokaciju i autorski identitet.
            Knjiga „Svitanje u Midgardu“ se otvara pesmom „Ustaj!“ To je kratka pesma od pet stihova koja ima indikativnu vrednost. Pesma u biti sadrži dimenziju značenja i metafizičku dimenziju. Glasi : „Svanulo je oko dana, ustaj da kažeš: “Evo me svete / Ustaj jer ako zalutaš u noći / Niko te neće čuti, kad jednom / Duboko za svagda legneš!“ U figuri „oko dana“ sugeriše se svetlost prvog dana postanja. Potencirano je načelo, zatim ritmičko-melodijska linija pevanja, osamostaljena i korektno izvedena. Onda dolazi opomena i strepnja od noći i nestanka. Metafizička pozicija svetlosti  prema konačnoj sudbini, u kojoj, kako se kaže, „Niko te neće čuti, kad zauvek jednom, Duboko za svagda legneš“.
            Sledeća pesma „Uvertira“ govori o pesnikinji koja sumnja da peva u eter. Pre je to, kaže se, rat violina, urlici, dok junakinja govori o rađanju istine „o svakom maslačku što sanja zrenje i sprema se za put u visine...“ zatim sledi definicija metafizičkog prostora rečena stihom „prostor je iluzija dalekovidih“. Zatim epiloški distih, koji glasi „moja duša je uz zbunjene maslačke hodila kroz (v)etar...“ Kraj lepe pesme ju uvodi u avanturu bez izgleda za povratak. Tako da zbunjuje maslačke. „Uvertiru“ je mnogo lakše i ubedljivije  napisati nego pročitati kako treba.
            Zatim još jedna programska pesma „Poetska tišina“. Govori o najstarijoj pesmi kojoj se ne može razumeti jezik. Pesma prvotne reči, odvajanja od tela, najvišeg zakona pesnika o kreativnoj slobodi. „Udahnuta... u poetskoj tišini sna“, kaže se na kraju pesme. Pesnikinja je opet zauzeta jednim načelom. Bavi se rečju, najstarijom temom u ovoj ljudskoj vrsti. Onim što je večno, pa i transcendira prema tišini kao opozit pesme i pojedinačne reči. Hod lirske junakinje kroz vetar i vazduh skreće pažnju na pesnikinjine snove u drugim svetovima. Njen hod kroz vetar sve je manje od ovog sveta. Zato je fantazmagoričan, donekle nepojaman i fascinantan, skoro kao život u nekom novom svetu.
            U pesnikinjinim stihovima hvata se nepostojana slika njene nadstavrnosti. U njenoj nadstvarnosti egzistira božanstvena lirska junakinja. U  lirskoj avanturistkinji prepoznaje se čudestvena strast prema takođe bizarnim oblicima života. Stanje kreirane stvarnosti nema svoj fizički svet. Ono, reklo bi se, traje koliko magnovenje koje treba uhvatiti dok se hoda kroz vetar i etar. Pesnikinja zahteva samo jednu stvar od svojih mogućih čitalaca. Da uhvate trenutak i fascinaciju.
            Umesno sasvim mogla bi da se lako parafrazira karakterizacija  lika Branislava Petronijevića koga portretiše Radovan Beli Marković u novoj prozi. Naime, naša pesnikinja je transcedentalnih svetova izvanredna poslanica, u tmurnoj ovdašnjosti bez agremana; Snežana Čkojić u ovoj knjizi poezije otvara i zatvara zagradu trenutka u večnosti. Izlaže sliku neke druge idejske stvarnosti i fiksira ju oštrim refleksijama. Njeno pesničko mišljenje doživljava se poput bumeranga. Postoji i utiče na čitaoca na način povratnog delovanja. Dejstva koje ispunjava pogled na svet i svet njemu samom.
            „Predugo stojim kao čvor, Na problematičnom goblenu okruženja, Kao smetnja i strah u mislima pobožnih. Nepoželjni rušitelj ružnih fasada?“ čitamo na početku pesme „Predugo“, što pozicionira pesnikinju u odnosu na svakodnevni svet i život u njemu. Pre toga pesnikinja Snežana Čkojić spominje pesmu stepskih vukova, život u Tao majci, prvog zubatog vrabca, tibetansku promrzlinu i toplotu, Kemadero u Sevilji gde je inkvizicija spaljivala jeretike, mitove i motive nordijske mitologije, i, potom kaže: „Mene su zaobilazili ljudi, a tebe godine, Pesniče, ko je ostao lepši?“, naime, do „Pesme leda i vatre“ u svitanjima u Midgardu, gde govori:“Jutro je obojilo u belo celu dvoranu, tela poprimila boju truleži; izjedene, spavaju oko zaklanog teleta bez trbuha i očiju“. S napomenom da je Midgard u nordijskoj mitologiji u stvari svet ljudi. Bila bi uvreda za inteligenciju čitalaca kad bi čovek hteo da ističe ponaosob svaku od navedenih pesnikinjinih slika i misli kojima je isprovocirala osećanja istih čitalaca. Sve su te slike tako jasne, a misli razgovetne, i jedne i druge duboko proosećane i konačno stavljene na papir.
            Glavno je pitanje u čemu je poezija Snežane Čkojić originalna. Nedvosmisleno zato što je iskrena. Ne u značenju da je do kraja intimizirana i ispovedna. Iskrena je pošto se ispisuje sa razlogom. Ona ima u sebi elemente zadatog života i elemente novoga života. Ona je Vita nuova za našu pesnikinju. Za nju je nova stvarnost najčudnovatija od svega na svetu. Ne može da se iskaže dok joj se ne podredi sve što se ima. Pesnikinja svedoči da poeziju stiče tek pošto je izgubila skepsu. Ona pokazije snagu da prevaziđe konflikte sa sobom i na poetski način širi svoj filozofski horizont. Ujedno intenzivira do kristalne mere lična osećanja i plastično ih izražava pesmom.
            Pesnički postupak Snežane Čkojić ogleda se u hvatanju neodređenog oblika unutar buduće pesme. To je neka vrsta arhipelaga što će kasnije postati struktura poetske tvorevine. Ona unapred fiksira završetak i pretpostavlja početak, ali ne i sadržinu koja će se naći između tih dveju destinacija. To je postepeno otkrivanje sadržaja dok su još nadahnuća pro ruci. Pesnikinja retko interveniše na razvoju dela. I to je ključni argument u prilog originalnosti njenog stvaranja i stvaralaštva. Ona se ne povodi narcisodnošću mišljenja koje je, kako kaže Borhes, nevažnije nego što mislimo. Njeni stihovi idu u dva pravca. U jednom da iznesu određene okolnosti, zatim da nas fasciniraju poput prirodne pojave. Snežana Čkojić ne zagovara posebnu estetiku. Naprotiv, pesnikinja se kloni potencijalnih ograničenja bilo kakve teorije. I u tome leži, između ostalog, njena originalnost.

            Njeni stihovi nisu zagrcnuti, ali nisu ni raspričani do kreativne neodgovornosti. Na martinski način dolaze srećno do dobro nađene reči i izražavaju egzistencijalnu poziciju lirske junakinje u svojevrsnom opštem interregnumu. Njena poezija je intenzivna i posvećenička, dramatična, preciozna, britka; epifanijski uznesena i otkrivalački snažna. U svakom slučaju radi se o talentovanoj pesnikinji i pesnikinji od retke inspiracije koja ima lepu pesničku budućnost kojom će, nadajmo se, dobro upravljati.


Milan Đurašinović
Valjevo, 2010.






Dragana Džajević: Samoprevladavanje
sa sajta www.prozaonline.com

(Reč o knjizi SVITANJE U MIDGARDU, autorke Snežane Čkojić)

Poetski prostori kroz koje se kreće Snežana Čkojić, višedimenzionalni i mnogoznačni, ne podnose isključivosti i simplifikacije, i na tematskom, i na stilskom nivou. Nekome će se činiti da ti prostori stoje na granici moćne imaginacije, nekome kao intimna ispovest čoveka koji vapi za svetlom. Dok se tako stvarnost rastače u san i natrag, pesnikinja peva istini, u težnji da se ona ne rasprši u iluzornu utehu. Onda sekantnim rečenicama prostore popunjava tišinom. A tišina lepo govori onome ko razume.
Nekonvencionalni stih i različita ritmika, kao i često apostrofiranje (v)etra, čine ovu poeziju punom poleta i pokreta. (“Sve teži u visine“)… Kroz mitske aluzije, kao središta autorkine osobene energije kojom nas zapljuskuje, izraženo je shvatanje o borbi između apsolutivizma i slobode, nihilizma i vrednosti, prozaičnosti i racionalnosti. ‘’Ruke guraju zid’’ misao koja pesnički odslikava ustreptalost ljudske prirode i strasnu težnju ka slobodi. Ima dosta pesničke skepse i kolebanja, uz osudu iluzija i nametnutih etičkih okvira, koje čoveka drže u neznanju i vređaju njegovu uzvišenu egzistenciju.
Jezik Snežane Čkojić, u svakoj od pesama iz zbirke, dobija različite stepene konkretizacije, energije i jačine emocija. Poetske deskripcije i simboli su dovitljivi i upečatljivi, i neposredni su izraz jedne stvarne misaonosti i doživljenosti.
Ovu poeziju treba ‘’čitati’’. Jer primese ironije i neobičnih, hermetičkih metafora, pri čitanju svake pesme ponaosob, zahtevaju iznalaženje specifičnog koda, po kome će se protumačiti poenta. ‘’Moje stvaranje stvarnosti’’, kaže i sama autorka. Time već pruža ključ: Nema egzaktnog određenja, svako mora pronaći smisao i odgovore na večne upitanosti.
Ono što se prvo zapaža u ovoj zbirci, što se nameće i samim naslovom, je izrazita nadahnutost nordijskom mitologijom.
Daljim čitanjem, uočava se da ovu poeziju karakteriše uticaj prometejske snage poetske filozofije F.Ničea, kao i duhovna, mistična tematika H. Hesea‘’U prirodi sve teži da se izjednači!?’’ Stihovi Snežane Čkojić vode nas kroz metafizičke prostore, dalje od viđenog, bez zanemarivanja stalne koegzistencije sa svetom ljudi i života u skladu sa prirodom.
Svitanje, zora, svetlost, sijaju kroz ove stihove kao simboli rađanja smislenosti. Most (Bifrost) kojim je Snežana krenula, za osvitom nove ideje i lepšeg sveta ljudi, nije lak ni malo. Put spiritualnog potvrđenja, donekle utopijski shvaćen, donosi nemirne igre svesti i podsvesti na živim spalištima naših ideala. Ali, postoji nada da se preći može (‘’Održavam vedrinu’’). Samo ako se taj optimizam govori svome srcu, a ne ljudima.




Нема коментара:

Постави коментар