Valhala za pesnika 

Ledeno jutro u parku genija
Pustoš zimolika
sa razbijenim flašama
propalim pesničkim snovima

Ona je strpljivo čekala
kao uvek
nedara punih pogleda

Svoje reči zatrpala je
u svet biljaka
tako mila i draga
da ne postoji
već diše Disanjem
celog čovečanstva

Kriva za Umetnost
i ponovo one parkove
sastajanja i rastajanja
svih godišnjih doba
nikada nije otišla

Bezvremena je i suzom okupana
svaki put kada se u njen majčinski zagrljaj
vrati odbegla duša

 

Nebeski rukopis 2013.